У настави ликовне културе са ученицима одељења 4/2 Основне школе „Јован Дучић“ бавили смо се пејзажом кроз истраживање боја и атмосфере у слици. Инспирацију смо пронашли у радовима Тедa Харисонa, чији су пејзажи препознатљиви по снажним колоритним контрастима и поједностављеним формама.
Овог пута нисмо ишли ка реалистичном приказу природе, већ ка доживљају пејзажа кроз боју. Разговарали смо о томе како топле боје доносе осећај блискости, сунца и покрета, док хладне боје уносе мир, даљину и тишину.
Док су радили, приметила сам колико деца природно реагују на боју као средство изражавања расположења. Нека решења била су врло смела, са јаким контрастима, док су друга била мирнија и уравнотеженија. Управо у томе је и била вредност задатка – у слободном избору и личном доживљају.
Користили смо водене боје и радили слојевито, градећи пејзаж кроз површине боје, а не кроз детаље. Посебну пажњу посветили смо композицији и односу топлог и хладног у истој слици.
Оно што ме посебно радује у оваквим активностима јесте тренутак када дете схвати да боја може да „говори“. Тада настају радови који нису само задаци, већ личне приче у боји.
Свако дете је створило свој пејзаж, свој простор и своје расположење. И то је оно што ликовну културу чини живом и смисленом.
Драгана Јовановић, наставник разредне наставе
